forty four. »bathroom koji nestaje« Originalnost »hititske« religiozne misli three pre svega se može shvatiti preko reinterpretacija nekih značajnih mitova. Jedna od najznačajnijih tema je tema »boga koji nestaje«. U najpoznatijoj verziji, glavni junak je Telipinu. Drugi tekstovi tu ulogu poveravaju njegovom ocu, bogu oluje, bogu sunca, ili nekim boginjama. Pozadina je — kao i ime Telipinu — hatska. Hititske redakcije su bile sastavljene u vezi s raznim obredima; drugim recima, izgovaranje mita je imalo suštinsku ulogu u kultu. Pošto je početak priče six izgubljen, ne znamo zašto je Telipinu odlučio da »nestane«. Možda zato što su mu ljudi smetali. Ali, posledice njegovog nestanka odmah su se osetile. Vatre su se ugasile u ognjištima, bogovi i ljudi su se osećali kao »satrveni«; ovca je napuštala svoje jagnje a krava tele; »ječam i žito više nisu klasali«, životinje i ljudi više se nisu razmnožavali; pašnjaci su bili sprženi a izvori presušeni.

Ubrzo po prodoru u Anadoliju, Hititi su potpali pod vavilonske uticaje. Kasnije, pogotovu za vreme Carstva, usvojili su ono suštinsko iz kulture Hurita, neindoevropskog naroda koji je nastanjivao severne oblasti Mesopotamije i Sirije. Tako su božanstva sumersko-akadskog porekla u hititskom panteonu stajala naporedo s anadolskim i huritskim božanstvima. Većina do sada poznatih hititskih mitova i obreda ima paralele, zapravo modele, u hatskim ili huritskim religioznim tradicijama. Indoevropsko nasleđe se pokazalo manje značajno. Međutim, i pored raznorodnosti njihovih izvora, tvorevine hititskog duha — na prvom mestu religiozna umetnost — nisu bez originalnosti. Božanstva se razlikuju po zastrašujućoj snazi i po svetlosti koja iz njih izvire (up. »božanski sjaj«, melammu, § twenty). Panteon je bio obiman, ali nekim bogovima znamo samo ime. Svaki zna1

Yoga has grown to be a global phenomenon over the last a number of a long time. What began out 1000s of several years ago during the East as being a meditative follow has now developed into a modern lifestyle fad that generates billions of pounds a calendar year. This may be attributed to its adaptability—folks from all walks of daily life can apply and acquire the many benefits of yoga.

ten To je bio veliki korak ka zemljoradnji. Tokom mezolita je započelo i pripitomljavanje životinja (mada se ono neće Professionalširiti sve do početka neolila): ovaca u Zavi Kemi-Šanidaru (Zawi Chemi-Shanidar), oko ~ 8000, jaraca u Jerihonu, u Jordanu, oko ~7000, i svinja oko ~6500. godine; pasa u Sten Karu (Stan Carr) u Engleskoj, oko ~ 7500. godine.11 Neposredne posledice stvaranja pitomih žitarica bile su povećavanje populacije i razvoj trgovine, pojave koje karakterišu već Natufijance. Za razliku od geometrijskog shematizma koji je svojstvo crteža i slika evropskog mezolita, umetnost Natufijanaca je naturalistička: pronađeni su mali kipovi životinja i ljudske figurine, ponekad u erotskim položajima. twelve Seksualna simbolika stubova vajanih u obliku falusa toliko je »očigledna« da ne možemo sumnjati u njihovo magijsko-religiozno značenje. six

mantikom i medicinom, pubertetskom inicijacijom i misterijama; oni osnivaju gradove i njihov je kult građanskog karaktera; oni su preci grupa krvnih srodnika i »prototipski predstavnici« nekih osnovnih ljudskih delatnosti. Heroje pored toga karakterišu posebne, pa čak i čudovišne osobine, kao i ekscentrično ponašanje, koje odaje njihovu nadljudsku prirodu. 39 U sažetom obliku mogli bismo reći kako svi grčki heroji dele egzistencijalni modalitet sui generis (nadljudski, ali nikada božanski), i da su njihovi poduhvati vezani za prvobitnu epohu, upravo onu koja sledi iza kosmogonije i Zevsovog trijumfa (up. §§ 83—eighty four). Njihova aktivnost se odvija posle pojave ljudi, ali u vreme »početka« kada strukture još nisu bile zauvek utvrđene, a norme nisu bile dovoljno čvrsto uspostavljene. Njihov sopstveni oblik postojanja odaje nedovršen karakter, protivurečan vremenu »postanka«. Rođenje i detinjstvo heroja nisu uobičajeni. Oni potiču od bogova, ali se ponekad smatra da imaju »dvostruko očinstvo« (tako su Heraklovi očevi i Zevs i Amfitrion, Tezejevi i Posejdon i Egej) ili da je njihovo rođenje neprilično (Egist je plod Tijestovog rodoskrvnuća sa sopstvenom kćerkom). Bili su napuštani ubrzo po rođenju (Edip, Persej, Res, itd.), dojile su ih životinje, forty mladost provode putujući dalekim zemljama, ističu se bezbrojnim avanturama (posebno sportskim poduhvatima i junačkim delima) i svetkuju božanske svadbe (među najslavnijima su Pelejeva i Tetidina, Niobina i Amfionova, Jasonova i Medejina).

9. Atsimerk lėtai ir švelniai - Kai priartėji prie meditacijos pabaigos, neskubėk atsimerkti ir skubiai judėti. Atsimerk lėtai ir palaipsniui lėtai suvok conserve ir savo aplinką.

while yoga’s best intention is lofty, its essence is practical and scientific mainly because it emphasizes direct knowledge and observable success. It's not a religion, but a exercise of non-public inquiry and exploration. as being the cultural and spiritual variety of practitioners attest, yogic philosophy speaks to universal truths that may be incorporated in just any perception method.

On mu naređuje da sobom povede i sve svoje sinove, kao i pratnju od vetrova, oblaka i kiša — i Baal na to pristaje. Ali pre nego što siđe u Donji svet, on se sjedinjuje s jednom junicom i sa njom začinje sina. Baal ga odeva u sopstveno odelo i preporučuje Elu. Reklo bi se da Baal u času krajnje opasnosti ponovo uzima svoj prvobitni oblik Kosmičkog bika; istovremeno, on sebi obezbeđuje naslednika, u slučaju da se više ne vrati na zemlju. Ne znamo kako Baal umire, da li je bio pobeđen u borbi ili naprosto poražen zastrašujućim Motovim prisustvom. Značaj ugaritskog mita proističe iz činjenice da Baal, mladi bog oluje i plodnosti i poslednji poglavar panteona, silazi u Donji svet i tu strada poput Tamuza i ostalih bogova vegetacije. Sličnu sudbinu nema niko osim »Baala-Hadada«; ni Adad, koji je bio obožavan u Mesopotamiji, ni huritski Tešup. (Mada će Marduk nešto kasnije takođe iščezavati« jednom godišnje, »zatvoren u Planinu«.) Ovaj descensus ad inferos* nam pokazuje da su Baalu pridavana brojna i složena prestižna svojstva: on je pobednik koji trijumfuje nad vodenim »haosom« pa je, prema tome, i lavatory kosmokrata, odnosno lavatory »kosmogonije«; on je bog oluje i zemljoradničke plodnosti (podsetimo da je on sin Dagana, »Zrna«), ali je isto tako i vrhovni bathroom koji je odlučio da svoju vrhovnu vlast proširi na čitav (pa tako i na Podzemni) svet. 89

46. Kumarbi i Vrhovna vlast Veoma je važna pojava koja je nazvana huritsko-hititska »teogonija«,thirteen odnosno, sled mitskih zbivanja čiji je glavni junak Kumarbi, »Otac bogova«. Uvodna epizoda — »kraljevstvo na Nebu« — objašnjava uzastopno smenjivanje prvih bogova. Na početku, Alalu je bio kralj a Anu, najznačajniji među bogovima je padao ničice pred njim i služio ga. Ali, posle devet godina, Anu ga je napao i pobedio. Alalu je tada pobegao u Donji svet a Kumarbi je postao sluga novog vladara. Ponovo je Professionalšlo devet godina i sada je Kumarbi napao Anua. On je pobegao uzletevši prema nebu ali ga je Kumarbi progonio, dočepao ga za noge i bacio na zemlju, odgrizavši mu prethodno »krsta«.14 Pošto se on smejao i veselio svom junaštvu, Anu mu objavi da ga je oplodio. Kumarbi ispljunu ono što je još imao u ustima, ali jedan deo Anuove muške snage prodre u njegovo telo i on tako ostade noseći sa tri boga. Nastavak teksta je teško oštećen, ali se pretpostavlja da su Anuova »deca«, na čelu s Tešubom, bogom oluje, povela rat protiv Kumarbi ja i srušila ga s prestola. Sledeća epizoda, »Ulikumijeva pesma«, priča o Kumarbijevim naporima da povrati kraljevstvo koje mu je oteo Tešub.

No da se vratimo na biblijsku priču: posle ovih brakova između palih anđela i kćeri smrtnika, lavatory je odlučio da čovekov vek ograniči na one hundred twenty godina. Ma kakvo bilo poreklo ovih mitskih tema (Kain i Avelj, rodozačetnici pre potopa, potomstvo »Božjih sinova«, rođenje »junaka«), značajno je da su ih redaktori u konačnom tekstu Knjige postanja zadržali uprkos nekim antropomorfnim crtama kojima su opterećivale Jehovu. Potop je bio najznačajniji događaj iz toga doba. Jehova uviđa »da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle« (6 : 5). Bog se kaje što je stvorio čoveka i odlučuje da ga uništi kao vrstu. Biće spaseni jedino Noje i njegovi sinovi (Sem, Ham i Jafet) sa ženama. Jer, Noje »bješe čovjek pravedan . . . S Bogom je Noa hodio« (six : nine).*

sazidao je sebi jednu kuću i stvorio Vritru kao neku vrstu krova ali i zidova za to prebivalište. Unutar boravišta koje je okruživao Vritra, postojali su Nebo, Zemlja i Voda.33 Indra raskida ovu iskonsku monadu, slamajući Vritrin »otpor« i nepokretnost. Drugim recima, svet i život mogli su biti rođeni jedino usmrđivanjem nekog prvobitnog bezobličnog Bića. Ovaj mit je u bezbrojnim varijantama vrlo rasprostranjen, a u samoj Indiji pronaći ćemo ga u komadanju Puruše od strane bogova i u Prađapatinom samožrtvovanju. Ipak, Indra nije obavio žrtveni obred nego je kao ratnik ubio egzemplarnog protivnika, iskonskog zmaja, otelotvorenje »otpora« i nepokretnosti. Mit je višeznačan: pored kosmogonijskog značenja, tu ima i »naturističkih« i »istorijskih« vrednosti.

86. Posledice prvobitnog žrtvovanja Ukratko, Prometej je, daleko od toga da bude dobročinitelj čovečanstva, odgovoran za njegov sadašnji pad. On je u Mekoni izazvao konačni raskol između bogova i ljudi. Potom je razbesneo Zevsa ukravši vatru i time izazvao dolazak Pandore, što znači pojavljivanje žena pa prema tome i širenje svih vrsta briga, muka i nevolja. Po Hesiodu, mit o Prometeju objašnjava provalu »zla« u svet; u krajnjoj liniji »zlo« predstavlja Zevsovu osvetu.19 Ali ova pesimistička vizija istorije čovečanstva, osuđenog zbog »lulcavštine« jednog titana, ne identifyće se kao nešto konačno. Za Eshila, koji umesto mita o prvobitnom zlatnom dobu uvodi temu progresa, Prometej je najveći heroj koji donosi civilizaciju.

74. Inicijacijska struktura obreda: osvećenje (dikša), kraljevo pomazanje (rađasuja) Da bismo razumeli taj proces, važno je osvetliti inicijacijske pretpostavke obreda šrauta. Inicijacija podrazumeva »smrt« i »ponovno rađanje« iskušenika, odnosno njegovo rađanje u višem obliku bivstvovanja. Obredna »smrt« postiže se »ubijanjem« ili je to simboličan regressus advertisement uterum* Jednaka vrednost ovih dveju metoda implikuje izjednačavanje »žrtvene smrti« i »rađanja«. Kao što to objavljuje Satapatha Brahmana (XI, 2, I, one), »čovek se rađa tri puta: prvi place od svojih roditelja, drugi place kada prinosi ž r t v u . . . , treći place kada umre i kada ga postave na vatru, odakle on ponovo stiže u egzistenciju«. U stvari, reč je o mnoštvu »smrti« jer svaki »dva puta rođeni« tokom svog života upražnjava određeni broj žrtava šrauta. Osvećenje, dikša, predstavlja neophodni uvod u svako somičko žrtvovanje, ali se podjednako upražnjava i u drugim prilikama. 7 Podsetimo se da je prinosilac žrtve u trenutku kada prima dikšu već »dva puta rođen« zahvaljujući svojoj upanajani, kada je Professionalšao kroz inicijacijski regressus advert uterum.

Budući da su oba pojma po definiciji i sadržajno bliska, teško ih je razlikovati. U širem smislu, svaki ezoterizam uključuje i okultizam, odnosno pojam click here ezoterija je sadržajno obuhvatniji.